Кao taložnik milejumskih znanja i iskustava koja se prenose s generacije na generaciju, biblioteka već na prvi pogled asocira na kolektivnu svest. Postoji strukturalna i vitalna, nipošto ne slučajna podudarnost između našeg psihičkog i kulturnog nasleđa. Sećanje, naročito ono kolektivno, omogućava da duh vrste oblikuje buduće generacije, ali i da duh vrste bude očuvan kao takav. Ono je izvor nadahnuća i kreativnosti, ljudi mnoštvo stvaralačkih ideja duguju njemu, ono vrši selekciju onoga što će postati besmrtno. Sa svoje strane, biblioteke su one koje ideje čine neuništivim. One su skladišta ispovesti pripadnika mnogih generacija, a u tim ispovestima se direktno sadrži i iskazuje i sećanje. Zato sećanje kao pojava zapravo ima onoliko kopija koliko ima pripadnika ljudske vrste koji ga prenose i može propasti samo zajedno sa njima. Narodna biblioteka Srbije je institucija koja po definiciji čuva: znanje, informacije, sećanja, u najširem smislu reči. Sve što su najznačajnije civilizacijske tekovine, događaji, misli, stavovi koji su obeležili tokove istorije, je njen predmet bavljenja bilo da je reč o tome da drugima delimo građu za istraživanje ili da činimo deo istraživačkih procesa. Narodna biblioteka je i najstarija ustanova kulture u Srbiji. Nezavisno od toga što je najveća i vodeća biblioteka u zemlji koja ima obavezu da pamti, takvo pamćenje nije samo dužnost, već i podrazumevano osećanje.

Đuro Daničić (1825–1882) bio je srpski filolog, leksikograf i prevodilac, profesor Liceja, bibliotekar Narodne biblioteke i prvi sekretar JAZU. Rođen je kao Đorđe Popović u svešteničkoj porodici u Novom Sadu, tu je počeo školovanje, koje je potom nastavio u Požunu, Pešti i Beču. Prvobitno je upisao studije prava, ali je, pod uticajem Vuka Stefanovića Кaradžića i Franca Miklošiča, prešao na studije slovenske filologije. Prijateljstvo sa Vukom će se pokazati sudbonosnim: uz njegovu podršku, u potpunosti se posvetio studijama jezika, i sa samo dvadeset dve godine objavio jedno od najznačajnijih dela srpske filologije tog vremena – Rat za srpski jezik i pravopis (1847), koje je, zbog stroge austrougarske cenzure, potpisao pseudonimom Đuro Daničić (uzetim po jednom junaku iz srpske narodne književnosti). Te iste godine, koja se smatra prelomnim trenutkom za pobedu Vukove jezičke reforme, objavljeni su i Vukov prevod Novog zavjeta, Gorski vijenac Petra Petrovića Njagoša, kao i Pesme Daničićevog prijatelja i pobratima Branka Radičevića.

Digitalna biblioteka Veliki rat nastala je kao deo projekta Evropeana kolekcije 1914-1918, čiji cilj je bio da iz fondova 9 nacionalnih biblioteka digitalizuje i učini javno dostupnim preko 400.000 publikacija nastalih tokom Prvog svetskog rata. Narodna biblioteka Srbije, kao partner u ovom projektu, kreirala je tematski portal sa vizijom da na jednom mestu prikupi sve publikacije u vezi sa srpskim narodom, nastale tokom Prvog svetskog rata.