Ђуро Даничић (1825–1882) био је српски филолог, лексикограф и преводилац, професор Лицеја, библиотекар Народне библиотеке и први секретар ЈАЗУ. Рођен је као Ђорђе Поповић у свештеничкој породици у Новом Саду, ту је почео школовање, које је потом наставио у Пожуну, Пешти и Бечу. Првобитно је уписао студије права, али је, под утицајем Вука Стефановића Караџића и Франца Миклошича, прешао на студије словенске филологије. Пријатељство са Вуком ће се показати судбоносним: уз његову подршку, у потпуности се посветио студијама језика, и са само двадесет две године објавио једно од најзначајнијих дела српске филологије тог времена – Рат за српски језик и правопис (1847), које је, због строге аустроугарске цензуре, потписао псеудонимом Ђуро Даничић (узетим по једном јунаку из српске народне књижевности). Те исте године, која се сматра преломним тренутком за победу Вукове језичке реформе, објављени су и Вуков превод Новог завјета, Горски вијенац Петра Петровића Његоша, као и Песме Даничићевог пријатеља и побратима Бранка Радичевића. Због тешких животних околности, пре свега велике немаштине, Даничић се често селио и подухватао различитих послова. Помагао је Вуку у раду на другом издању Српског рјечника, преводио књижевна и лингвистичка дела, писао књижевне критике и филолошке текстове, приређивао средњовековна житија, чак је био и учитељ српског језика кнегиње Јулије Обреновић. Године 1856. постао је библиотекар Народне библиотеке у Београду, и ту остао до 1859, када је прешао на место професора словенске филологије, опште историје књижевности и естетике на Лицеју. Исторемено је био и секретар Друштва српске словесности. После сукоба са министарством просвете, Даничић је 1864. дао оставку на место професора, и убрзо потом, 1865. године, отишао у Загреб, на позив тамошњих лингвиста, и постао секретар управо основане ЈАЗУ. Већ тада је почео да ради на капиталном пројекту састављања Рјечника хрватскога или српскога језика, међутим, његов некадашњи ученик Стојан Новаковић (тада министар просвете) наговорио га је да се врати у Београд, да буде професор на Великој школи. Ту је остао до 1877, а потом се вратио у Загреб, и наставио рад на Рјечнику хрватскога или српскога језика. Умро је у Загребу у новембру 1882, а његово тело је пренето у Београд. Био је врхунски филолог и лингвиста, и кроз његов научни рад српски језик се укључио у токове савременог развоја европске лингвистичке мисли. Поред већ поменутих, нека од његових кључних дела су Синтакса српског језика (1858), Облици српског језика (1863), тротомни Речник из наших књижевних старина (1863/1864), Приповијетке из Старога и Новог завјета (1865), Историја облика (1874), Основе (1876) и Коријени (1877); такође, истичу се приређена издања Житија Св. Саве (Теодосијево, 1860, у издању приписано Доментијану), Житија Св. Симеона и Св. Саве од Доментијана (1865), Никољско јеванђеље (босанске редакције, 1864), Животи краљева и архиепископа српских (Данила и других, 1866), као и његов превод Старог завета. |
