Као таложник милејумских знања и искустава која се преносе с генерације на генерацију, библиотека већ на први поглед асоцира на колективну свест. Постоји структурална и витална, нипошто не случајна подударност између нашег психичког и културног наслеђа. Сећање, нарочито оно колективно, омогућава да дух врсте обликује будуће генерације, али и да дух врсте буде очуван као такав. Оно је извор надахнућа и креативности, људи мноштво стваралачких идеја дугују њему, оно врши селекцију онога што ће постати бесмртно. Са своје стране, библиотеке су оне које идеје чине неуништивим. Оне су складишта исповести припадника многих генерација, а у тим исповестима се директно садржи и исказује и сећање. Зато сећање као појава заправо има онолико копија колико има припадника људске врсте који га преносе и може пропасти само заједно са њима. Народна библиотека Србије је институција која по дефиницији чува: знање, информације, сећања, у најширем смислу речи. Све што су најзначајније цивилизацијске тековине, догађаји, мисли, ставови који су обележили токове историје, је њен предмет бављења било да је реч о томе да другима делимо грађу за истраживање или да чинимо део истраживачких процеса. Народна библиотека је и најстарија установа културе у Србији. Независно од тога што је највећа и водећа библиотека у земљи која има обавезу да памти, такво памћење није само дужност, већ и подразумевано осећање.

Бранко Радичевић (Славонски Брод, 28.03.1824 – Беч, 30.06.1853) је зачетник српске романтичарске поезије и уз Змаја и Лазу Костића њен најзначајнији представник. Осим књижевне, његова вредност је и књижевноисторијска јер је појава његове прве књиге прекретница у српској поезији и почетак српске уметничке лирике, па тако и чувена Антологија новије српске лирике Богдана Поповића из 1911. почиње Бранковим песмама. Рођен као Алексије Радичевић, превео је своје име грчког порекла у њену српску верзију Бранко. Завршио је гимназију у Сремским Карловцима, и о тим гимназијским данима ће касније написати своју најпознатију песму „Ђачки растанак“ која између осталог пева и о националном уједињењу. Преселивши се у Беч, почео је да студира право али је после три године одустао. Касније је уписао медицину, не успевши да доврши студије због болести и преране смрти. Уз одлазак у Беч где се сусрео са немачким романтизмом, пресудан за његово песничко обликовање био је Вуков утицај, то јест утицај народне поезије коју му је Вук предочио. Године 1847. поред Његошевог Горског вијенца, Даничићевог Рата за српски језик и правопис и Вуковог превода Новог завета, изашле су и Бранкове Песме написане на народном језику. Многе своје раније стихове он је за ову сврху прерадио у духу народне поезије. То је књига која га је прославила, мада је најпре била забрањена у Србији због политичких ставова и еротског садржаја. Уз лирске песме, ту су заступљене и баладе и поеме.

Дигитална библиотека Велики рат настала је као део пројекта Европеана колекције 1914-1918, чији циљ је био да из фондова 9 националних библиотека дигитализује и учини јавно доступним преко 400.000 публикација насталих током Првог светског рата. Народна библиотека Србије, као партнер у овом пројекту, креирала је тематски портал са визијом да на једном месту прикупи све публикације у вези са српским народом, настале током Првог светског рата.