Као таложник милејумских знања и искустава која се преносе с генерације на генерацију, библиотека већ на први поглед асоцира на колективну свест. Постоји структурална и витална, нипошто не случајна подударност између нашег психичког и културног наслеђа. Сећање, нарочито оно колективно, омогућава да дух врсте обликује будуће генерације, али и да дух врсте буде очуван као такав. Оно је извор надахнућа и креативности, људи мноштво стваралачких идеја дугују њему, оно врши селекцију онога што ће постати бесмртно. Са своје стране, библиотеке су оне које идеје чине неуништивим. Оне су складишта исповести припадника многих генерација, а у тим исповестима се директно садржи и исказује и сећање. Зато сећање као појава заправо има онолико копија колико има припадника људске врсте који га преносе и може пропасти само заједно са њима. Народна библиотека Србије је институција која по дефиницији чува: знање, информације, сећања, у најширем смислу речи. Све што су најзначајније цивилизацијске тековине, догађаји, мисли, ставови који су обележили токове историје, је њен предмет бављења било да је реч о томе да другима делимо грађу за истраживање или да чинимо део истраживачких процеса. Народна библиотека је и најстарија установа културе у Србији. Независно од тога што је највећа и водећа библиотека у земљи која има обавезу да памти, такво памћење није само дужност, већ и подразумевано осећање.

Ђура Даничић (1825–1882) био је српски филолог, лексикограф и преводилац, професор Лицеја, библиотекар Народне библиотеке и први секретар ЈАЗУ. Рођен је као Ђорђе Поповић у свештеничкој породици у Новом Саду, ту је почео школовање, које је потом наставио у Пожуну, Пешти и Бечу. Првобитно је уписао студије права, али је, под утицајем Вука Стефановића Караџића и Франца Миклошича, прешао на студије словенске филологије. Пријатељство са Вуком ће се показати судбоносним: уз његову подршку, у потпуности се посветио студијама језика, и са само двадесет две године објавио једно од најзначајнијих дела српске филологије тог времена – Рат за српски језик и правопис (1847), које је, због строге аустроугарске цензуре, потписао псеудонимом Ђура Даничић (узетим по једном јунаку из српске народне књижевности). Те исте године, која се сматра преломним тренутком за победу Вукове језичке реформе, објављени су и Вуков превод Новог завјета, Горски вијенац Петра Петровића Његоша, као и Песме Даничићевог пријатеља и побратима Бранка Радичевића.

Дигитална библиотека Велики рат настала је као део пројекта Европеана колекције 1914-1918, чији циљ је био да из фондова 9 националних библиотека дигитализује и учини јавно доступним преко 400.000 публикација насталих током Првог светског рата. Народна библиотека Србије, као партнер у овом пројекту, креирала је тематски портал са визијом да на једном месту прикупи све публикације у вези са српским народом, настале током Првог светског рата.